Vinova loza gaji se hiljadama godina. O tome su saglasni svi istorijski izvori. Oni se razlikuju u broju hiljada ali su bez spora oko toga da ih je više.
Kroz sve te milenijume, briga o lozi bila je sasvim skromna i relativno nezahtevna. U zavisnosti od načina i mesta uzgoja, svodila se na različite agrotehničke mere, među kojima zaštita od bolesti i štetočina nije bila posebno značajna.
Razlog za to veoma je jednostavan, ozbiljnijih šteta od bolesti ili štetočina nije ni bilo. Praktično ni jedna od danas najopasnijih bolesti ili štetočina nije bila poznata niti prisutna u krajevima gde se gajila vinova loza.
Vinova loza – izgubljeni raj
To „rajsko“ stanje prekinuto je na dramatičan način u drugoj polovini devetnaestog veka. U svega nekih 20-30 godina, zaredao je niz problema, od kojih su neki doveli do velikih šteta, a neki do potpune propasti čitavih vinogorja. Posledice su bile teške i bolne, posebno u krajevima gde je proizvodnja vina bila dominantna privredna aktivnost.
Ekonomski lomovi, socijalni potresi, samoubistva, iseljavanje stanovništva… samo su neke od posledica. Sa druge strane grozničavo traženje rešenja, donelo je neka olakšanja ali i neke nove probleme i dileme.
Prvi talas ovog užasa bio je tandem, gljivica i insekt. Tako mali, gotovo nevidljivi, a takvog razornog dejstva…
Vinova loza je do polovine 19. veka u Evropi bila gajena skoro bez ikakve zaštite. Nesrećnim prenošenjem bolesti i štetočina iz Severne Amerike, počinje mučno i teško razdoblje evropskog vinogradarstva. Stalna i uspešna zaštita vinove loze, od raznih bolesti i štetočina, postaje najvežnija preokupacija jednog vinogradara.
U ovom tekstu bavićemo se samo hronologijom tih događaja. Dolazak svake od ovih „strašnih pošasti“ zaslužuje važno mesto u opisu samih bolesti ili možda čak poseban tekst.
Lepota, raznovrsnost i moda
Engleski vrtovi oduvek su bili primer lepote i raznovrsnosti biljnog sveta i ljudskog umeća. Biljke sa raznih krajeva sveta doprinosile su toj lepoti i slavi.
1845 – Lepota i raznolikost bile su razog da američka divlja loza bude donešena u evropu. Nažalost sa njom stigla je i: Pepelnica ili Uncinula necator , gljivica sa kojom je američka divlja loza umela sasvim lepo da se nosi, a predstavlja do danas jednu od noćnih mora vinogradara.
Dekorativna vrednost američke divlje loze, učinila ju je veoma rasprostranjenom biljkom u viktorijansko doba. Ta svojevrsna „moda“ pogodovala je širenju drugog još opakijeg pripadnika ovog tandema. Njeno ime je Filoksera (Daktulosphaira vitifoliae).
1863 – kada je registrovana, i kada je shvaćena veza ovog insekta i sasušenih trsova vinove loze, već je sve bilo nezaustavljivo. Veoma ozbiljne štete iz prethodnih godina, sada je veoma efikasno nastavila nova pošast. Još strašnija od prethodne , koja je ipak ostavljala vinograde u životu (makar i bez roda), jer posle njenog dolaska u neko vinogorje, vinogradi su umirali i nestajali.
Vinova loza više ne može sama
Pojavom filoksere, jedina bezbedna mesta za vinovu lozu, ostali su peskovi. Na svim ostalim zemljištima postao je nemoguć uzgoj na stari, prirodni, hiljadugodišnji način.
Grozničava potraga za rešenjem ovog problema, vodi nas preko „od izvora dva putića“ sve do novog velikog problema…
1878 – zabeležena, verovatno oko (1874) unešena u Francusku, stigla nam je PLAMENJAČA (Plasmopara viticola)