Винова лоза гаји се хиљадама година. O томе су сагласни сви историјски извори. Они се разликују у броју  хиљада али су без спора око тога да их је више.

Кроз све те миленијуме, брига о лози била је сасвим скромна и релативно незахтевна. У зависности од начина и места узгоја, сводила се на различите агротехничке мере, међу којима заштита од болести и штеточина није била посебно значајна.

винова лоза - обиље

Foto: Pixabay.com

Разлог за то веома је једноставан, озбиљнијих штета од болести или штеточина није ни било. Практично ни једна од данас најопаснијих болести или штеточина није била позната нити присутна у крајевима где се гајила винова лоза.

Винова лоза – изгубљени рај

То “рајско” стање прекинуто је на драматичан начин у другој половини деветнаестог века. У свега неких 20-30 година, заредао је низ проблема, од којих су неки довели до великих штета, а неки до потпуне пропасти  читавих виногорја. Последице су биле тешке и болне, посебно у крајевима где је производња вина била доминантна привредна активност.

Економски ломови, социјални потреси, самоубиства, исељавање становништва… само су неке од последица. Са друге стране грозничаво тражење решења, донело је нека олакшања али и неке нове проблеме и дилеме.

Први талас овог ужаса био је тандем, гљивица и инсект. Тако мали, готово невидљиви, а таквог разорног дејства…

Винова лоза је до половине 19. века у Европи била гајена скоро без икакве заштите. Несрећним преношењем болести и штеточина из Северне Америке, почиње мучно и тешко раздобље европског виноградарства. Стална и успешна заштита винове лозе, од разних болести и штеточина, постаје највежнија преокупација једног виноградара.
извор, wikipedia.org

 

 

У овом тексту бавићемо се само хронологијом тих догађаја. Долазак сваке од ових “страшних пошасти” заслужује важно место у опису самих болести или можда чак посебан текст.

Лепота, разноврсност и мода

Енглески вртови одувек су били пример лепоте и разноврсности биљног света и људског умећа. Биљке са разних крајева света доприносиле су тој лепоти и слави.

1845 – Лепота и разноликост биле су разог да америчка дивља лоза буде донешена у европу. Нажалост са њом стигла је и : Пепелница или  Uncinula necator , гљивица са којом је америчка дивља лоза умела сасвим лепо да се носи, а представља до данас једну од ноћних мора виноградара.

Kew_Gardens_Pagoda

The Kew Gardens Pagoda at the Royal Botanic Gardens London

Декоративна вредност америчке дивље лозе, учинила ју је веома распрострањеном биљком у викторијанско доба. Та својеврсна “мода” погодовала је ширењу другог још опакијег припадника овог тандема. Њено име је Филоксера (Daktulosphaira vitifoliae). 

1863 – када је регистрована, и када је схваћена веза овог инсекта и сасушених трсова винове лозе, већ је све било незаустављиво. Веома озбиљне штете из претходних година, сада је веома ефикасно наставила нова пошаст. Још страшнија од претходне , која је ипак остављала винограде у животу (макар и без рода), јер после њеног доласка у неко виногорје, виногради су умирали и нестајали.

Винова лоза више не може сама

Појавом филоксере, једина безбедна места за винову лозу, остали су пескови. На свим осталим земљиштима постао је немогућ узгој на стари, природни, хиљадугодишњи начин.

Грозничава потрага за решењем овог проблема, води нас преко “од извора два путића” све до новог великог проблема…

1878 – забележена, вероватно око (1974) унешена у Француску, стигла нам је ПЛАМЕЊАЧА (Plasmopara viticola